ZMAJ KNJIGA

Epska družina na srpski način


Veštica iz Strašilova i Perunov hroničar

Odmah da vam kažem, ja sam veliki zaljubljenik u epsku fantastiku. Ne baš toliko zaluđena da čeznem za prilikom da se kostimiram, mada sam skinula sa Pinterеsta neki kroj za haljinu, čudna je malo, ali proći će uz čuveno: Pa, to je tvoj stil... Sve je počelo sa Tolkinom, Gospodarem prstenova i najsavršenijom epskom družinom koja može da se zamisli. Film znam napamet, sve replike, unapred uživam u scenama, a jednako uživam i u prizorima koji me podsete na scene iz Gospodara. Letos, Đerdapska klisura, već sam u glavi čula melodije svog omiljenog saundtreka, kada su se preda mnom pojavile kapije Gondora (u vidu Kazana na

Dunavu)! Mada, kako je majstor brisao po magistrali, par puta sam pomislila: Ode ti kod Boromira! Ono jeste da sam teško propatila kad mi je najzgodniji glumac (Šon Bin) nastradao odmah u prvom delu, ali rano je...

Među posebno dragim scenama su mi one u kojima drveće oživljava, a jedna od epohalnih kada drevna stabla kreću u pomoć hrabrim ratnicima u borbi protiv iskonskog zla i odlučuju bitku. Obožavam drveće, ali ne kao oni što propagiraju dendroterapiju, pa ga grle i gnjave i dave svojim energetskim problemima, ja ga jednostavno volim i volim da ga vidim srećnog, a takvo je jedino u šumi. Drveće ima ogromnu ulogu u mitologijama mnogih naroda, za njega se vezuju verovanja, običaji, obredi, naročite moći. Posebno u slovenskoj mitologiji biljke imaju presudan značaj.

Sad kad znate sve to, jasno će vam biti moje oduševljenje kada sam dobila na poklon knjigu čiji je podnaslov: I u šumu krenuh da izgubim um... I da pronađem dušu* (ja sam uvek u toj fazi od uma do duše i nazad, šuma-grad, grad-šuma, dok se jednom za svagda ne stacioniram tamo gde mi duša pripada). Da zapečati moje početno radovanje, u jednoj od naročitih uloga pojaviće se hrast, drvo najmoćnijeg slovenskog boga Peruna, čuvar istine, zaštitnik, simbol opstanka, hrabrosti i časti – moje omiljeno drvo!

Pričam vam o romanu Veštica iz Strašilova, Miloša Petkovića i Antona Ivanoviča Leskova, u izdanju Portalibrisa. Dobar zaplet, preplitanje istorije, mita i savremenog trenutka, elementi trilera, odlično sastavljena domaća epska družina, dobar srpski humor i nekoliko veštica (jedna dobra, napokon je neko shvatio), držaće vam pažnju i uživaćete u čitanju. Od jedne neobične policijske istrage do epske borbe dobra i zla, putovaćete kroz sadašnju i nekadašnju Srbiju, prateći inspektora Hrastimira, kome su pisci dali i dušu i koru. Tako su ga udesili da čak i jedan Stribor, iako krupniji i lepši, pa još i sa sokolom, ostane u njegovoj senci.

U fantastiku je uneta slika realnog sveta, viteške istorije i stvarne krvi, pa zato sve deluje mnogo realnije nego što u bajkovitoj priči očekujemo. Realnost je pojačala fantastiku. Odlično su se pisci poigrali sa žanrom, a pri tome su se očigledno i veoma dobro slagali, jer je teško povući granicu gde počinje jedan a završava drugi.

Skoro sa sigurnošću mogu reći da su opisi prirode Petkovićevi. Pod utiskom Veštice potražila sam još koju knjigu ovog Nišlije, iza koga je više od 10 romana, pa mi je Ksenija odmah pritekla u pomoć sa prvim delom trilogije Perunov hroničar. Vidi se da je pisac strastveni ljubitelj prirode, uz to i dobar poznavalac! Meni je bilo uživanje da čitam opise šume, drveća, bilja, snegom zavejanih predela, ali malo sam se i ljutila zbog preteranih detalja koji mi nisu dozvoljavali da domislim sopstvenu sliku i atmosferu. Nekad je manje više i bolje. Ovi momenti su u Veštici znatno ređi, što je i za očekivati, jer je između ovih romana 5 godina pisanja.

Svetla strana Petkovićevih romana je povratak slovenske mitologije u srpsku beletristiku. Znamo sve o antičkim božanstvima, egipatskim, keltskim, o druidima i raznim drugim volšebnicima, a mitologiju svog plemena ne poznajemo uopšte. Tu nešto hitno mora da se menja, a preporučiti za uzrast 12+ Perunovog hroničara, dobar je početak. Epska priča sa srpskog tla, fantastični junaci (vukodlak, patuljak, div nepriznati Perunov sin, čarobnjak) i cela ekipa slovenskih božanstava, držaće klince dalje od telefona neko vreme, jer će moći u glavi da izmaštaju svoju igru. Ima i jedna stidljiva seksi scena, taman interesantna za ovaj uzrast (što se Veštice tiče, prvo neka roditelji pročitaju, pa da vide jesu li potomci dorasli).

Idem dalje da se bavim domaćom epskom fantastikom, koju sam dugo izbegavala, ali sa slovenskom mitologijom i elementima folkloristike sve je dobilo drugačiji smisao. Mislim da je ovo dobar način da se upustimo u istraživanje i oživimo mitove i legende starih Slovena, dostojne Zevsovih i Ozirisovih avantura. Domaći bogovi nekako su na mene uvek ostavljali utisak veće ljudskosti, a naša folkloristika puna je biljne simbolike, retko gde ćete naići na toliku srođenost sa prirodom kao kod Slovena. Kakav arsenik, cijanid, da samo znate kakve otrove krije domaća botanika, a nadam se da će neko od naših pisaca (i to samo od pisaca i samo u knjigama) uskoro to i dobro da iskoristi.

                                                                                                                                  B.

*U originalu: And into the forest I go to lose my mind and find my soul – John Muir, otac američkih nacionalnih parkova, najčuveniji američki prirodnjak

I u šumu krenuh da izgubim um... I da pronađem dušu