ZMAJ KNJIGA

Apsolutno savršena priča


Winter's bone -
Danijel Vudrel

Za Danijela Vudrela prvi put sam čula pre ohoho godina, kada sam gledala sjajan film Anga Lija U sedlu sa đavolom. Film o gerilskim odredima južnjaka u Misuriju tokom američkog građanskog rata rađen je prema Vudrelovom romanu Woe to Live On. Sećam se da sam film gledala na FEST-u, u sada zatvorenoj Kozari i razmišljala koliko mi se dopada priča i okruženje u koje je smeštena i Lijeva poetična režija.

Prošle su godine a da nisam pomislila na taj film i Vudrela, dok slučajno jedne večeri, pre nekoliko godina, nisam uhvatila od polovine film sa mladom Dženifer Lorens u ulozi tinejdžerke koja živi u nekoj

planinskoj zabiti i pokušava da spreči da nju i njenu porodicu izbace na ulicu iz straćare u kojoj žive. Nešto u toj planini i Lorensovoj koja sedi u šumi dok krupne pahulje padaju oko nje podsetilo me je na Lijev film. Ispostavilo se da sam gledala Winter's bone, film prema istoimenom romanu Danijela Vudrela.

Ovoga puta sam se dokopala i romana i otkrila mog drugog omiljenog američkog pisca (Džim Harison je na neprikosnovenom prvom mestu). Ja volim te mračne i teške priče o američkoj sirotinji i komplikovanim plemensko-rodbinskim odnosima, a Winter's bone je apsolutno savršena.

Reči su Vudrelova igračka, a čovek je majstor u hvatanju trenutka i slikanju rečima. Ta scena sa Ri koja sedi u snegom prekrivenoj šumi, okružena visokim, stoletnim stablima, a na jeftinom kasetofonu sluša zvuke morskih talasa koje verovatno nikada neće uživo čuti, to je savršenstvo u svega dve ili tri rečenice.

Iako Vudrel odaje utisak mačo gorštaka koji piše o sitnim kriminalcima, pijancima, siledžijama i generalno teškim i zastrašujućim muškarcima, Winter's bone je bespogovorno feministička knjiga u najboljem smislu te reči. Žene su te koje pokreću svet u Vudrelovom voljenom, surovom i predivnom Ozarku (planina u Misuriju).

Sličnu lepotu rečenice i sposobnost hvatanja trenutka osetila sam u romanu Vladimira Tabaševića Pa Kao. Nažalost, iz nekog razloga savremeni američki pisci (ne govorim o bestselerima već ozbiljnim piscima beletristike) slabo prolaze kod nas, tako da Vudrel nije preveden, kao ni Harison. Zbog toga čitaocima ostaje samo da gledaju filmove prema njihovim delima ili da ih čitaju u originalu, što uopšte nije loše, jer je njihov jezik i stil predivno jednostavan, pitak i lak za čitanje, čak i ako teme nisu.

Foto: Miloš Jelesijević                                                                    K.

Reči su Vudrelova igračka, a čovek je majstor u hvatanju trenutka i slikanju rečima. Ta scena sa Ri koja sedi u snegom prekrivenoj šumi, okružena visokim, stoletnim stablima, a na jeftinom kasetofonu sluša zvuke morskih talasa koje verovatno nikada neće uživo čuti, to je savršenstvo u svega dve ili tri rečenice.