ZMAJ KNJIGA

Kompozicija u četiri ruke


DAH U DAHU

Zima je rezervisana za tajne... Pomalo i jesen, ali zima je kraljica tajanstvenosti. Navikla me je da u njenoj hladnoći, vetru i magli nalazim razne neobične stvari, ljude i knjige. Nije me izneverila ni ovoga puta!

Neočekivani poziv na kafu i priča koja meni kao pasioniranom čitaocu i sumnjivom teoretičaru oduzima dah, pa se vrlo brzo nađoh u malom kafeu sa starinskim nameštajem, prigušenim svetlom, svira bluz, omamljuje miris čaja od jasmina (trpim da ne zapalim cigaretu, a tako se uklapa u ovu sliku). Uzimam u ruke knjigu na čijim koricama stoji: Dah u dahu, Lira i Epopej. Na slici njih dvoje, sad da siđu sa korica, tačno bi se lepo uklopili u ovaj

naš kafe, ali neće, nego su rešili mene da uvuku u svoju priču. A pošto je suviše dobra da je čuvam samo za sebe, ja sam rešila da je podelim.

Moj simpatični darodavac niti je znao niti umeo da objasni ko i otkuda da napiše ovakvu knjigu, jedva se setio i kako je saznao za nju. Skromni izdavač, tek njega bi zalud bilo ispitivati i pritiskati da prizna ko je naručio štampu, pa ostavih istragu ove vrste za neko bolje vreme (duva, hladno, ko će sad da šeta po gradu Beogradu) i reših da se usmerim samo ka stihovima, jer u svojim delima pisci se odaju više nego što možete i da zamislite.
Naći ću sveže tragove, pa u poznatim sklopovima i figurama prepoznati autore. Naravno, ako je kompozicija u četiri ruke, znači da je moralo biti u četiri oka, odnosno dva srca, i dalje da ne komplikujemo, pa moj ženski mozak odmah vide neku tajnu ljubavnu priču. I krenem da čitam...

Skoncentrišem se dobro! Računam, ako je pisano u četiri ruke, kako su pesnici komplikovana bića i jedan je dovoljan da me namuči dobrano, tek ovako u paru mora da su stvorili nerazmrsivo štivo. Međutim, preda mnom zatitra čista radost, igra, reči koje se nadmeću, utrkuju, skrivaju i traže, koje se kuju nanovo, ali sve tako blisko, jasno i toplo, nekako prirodno, odvajkada lepo i iskreno.

Pisali su ih njih dvoje... Da li su sedeli jedno kraj drugog, za malim okruglim stolom, sa jednom hartijom i jednom olovkom pred sobom (pošto ja volim da zamišljam pisce da i dalje tako pišu) ili tipkali ove redove na tastaturi (što je mnogo verovatnije, ali i mnogo manje romantično)? Možda su stihove u razgovoru izbacivali kao strelice, pa jedno pamtilo ovo što govori drugo, a svoje zaboravljalo... Koliko su bili blizu dok su gradili te pesme, da li su ih razdvajale ulice, gradovi, države ili su mogli da osete jedno drugome dah na licu?

               Tvrdiš da sam tvoje zrno cimeta
               Bistrim da sam tvoja kap blistavila...

Ovo nisu obične pesme, drugačije su od svega što ste navikli da nađete u poeziji, drugačije zvuče, drugačije se i čitaju. Jedan red je njegov, drugi njen, nekada su to pitanje i odgovor, nekada grdnja i odbrana, onda čežnja i uteha, pa šala i smeh. Lirin glas je topao i mek, čas koketira, pa se povuče, onda prkosi, pa se naljuti, kad on ne očekuje - ona se preda. Vedra je, puna života, sva ovozemaljska, vrcava, drži ga budnim, ne dozvoljava da sklizne u previše filozofiranja, vrati ga brzo tamo gde mu je mesto.

On je Epopej, stalno bi da mudruje, ali bez njene muzike, nema ni njegove mudrosti i širine, tako da je sve u savršenom skladu. Rečima je u njemu nekako tesno, pa bi da se oslobode, da pobegnu ka njoj, a tamo se tako lepo snađu i ugnezde da je to čudo jedno.

Kuda ću s tobom u ovom tesnom životu?
U tesnim cipelama, pod tesnom kapom,
a duša široka, ljubav beskrajna,
sanak čudesan i pesma udvoje tkana.
                                                          
(Tesna pesma)

Ovo su pesme koje će vas načiniti boljim slušaocem, videćete da se svaka naša misao može vezati i razvezati, zavisi samo od toga kome se upućuje. Ako reči plešu dok sa nekim razgovarate, ako se pratite, dopunjujete i usmeravate, znači da ste našli pravog sagovornika.

Bezvremene su, u njima ćete naći i slobodu narodne poezije i sasvim nove kovanice i grubi žargon, sve uklopljeno i udešeno kako može biti samo kada se duše razumeju, onda su prepreke izazovi za samo još lepšu pesmu.

U tebi livadsku opijenost gnezdim,
polenima obasuto, miriše zajutarje,
vetar sam koji ti ljubi zaspala kolena;
klecnu ustrptala, kliznu spavaćica,
vetar žar otera.
                             
(Zajutarje)

I na kraju, uopšte mi više nije bilo važno da saznam tajnu ko stoji iza ovih stihova. Ovo su pesme da se čitaju udvoje, naglas ili bolje šapatom, jer zvuče baš kao prava ljubav.

Srećni vam februarski i svi ostali praznici ljubavi, vina i poezije na svetu!
Udahnite poeziju!
Voli vas vaša Zmaj knjiga!

Sve

Obasuta tobom posebno sam lepa.
posebno si svetla, bistra, tajanstvena.
Zvonar si uspavanog jutra.
Dan mi je satkan od praporaca tvoga glasa.
Bridi nam radost osmeha,
raduju se duše zagrljene.
Mangup si i monah blagi,
ti vila gromovnica i zaručnica,
prasak i blažen raj si mi;
sve smo jedno drugom, pronađeni.

Ovo su pesme da se čitaju udvoje, naglas ili bolje šapatom, jer zvuče baš kao prava ljubav.