ZMAJ KNJIGA

Divljina - Šeril Strejd

Brana je trebalo da piše ovaj tekst a ne ja. Brana je planinar u našoj maloj porodici. Ona je ta koja je savladala sopstvene strahove i popela se na zmajeva leđa. Brana je ta koja je pozdravila sunce sa vrha planine posle noćnog marša. Ona je ta koja zna koliko može da bude težak ranac i koliko mogu noge da bole i koliko ti snage i hrabrosti treba da napraviš još jedan korak, prevaziđeš još jednu prepreku bilo u glavi bilo fizičku.

Ja – ja sam ako baš moram da biram - glamper. Volim da šetam ali samo po gradu. Ježim se buba i ostalih gadosti kojih ima u prirodi. Večito mi je hladno po nogama i nema šanse da bih pristala da tabanam celu noć UZBRDO samo da bih se divila izlasku sunca. O mokrim i

hladnim nogama neću da pričam. Ako već moram u prirodu – pristajem samo ako će me na kraju dana sačekati tople i mekane i debele čarape, masaža stopala, vreli tuš i neki jači alkohol. Dakle – šansa za to je nepostojeća.

No, bilo kako bilo, ja sam poželela da napišem nešto o knjizi „Divljina“ Šeril Strejd. Ako se i Brana odluči na to (a nadam se da hoće), imaćete dva pogleda na isto delo, što je uvek zanimljivo.

Sećam se prvog susreta sa „Divljinom“ pre nekoliko godina. Tada sam još radila u Tanjugu i tadašnji PR Vulkana mi je poslao knjigu uz molbu da napišem tekst o njoj jer je izlazio i film sa Ris Viderspun u glavnoj ulozi.

Tada sam prvi put pročitala „Divljinu“ i mislila sam da me nije dojmila. Zapravo, baš zbog gore pomenute averzije prema tabananju prirodom, činilo mi se da sam je pročitala  „po dijagonali“ ne udubljujući se previše.  

Podsetila me je na „Atlas ljudskog srca“ Arijel Gor knjigu koju sam još odavno dobila od Natali, divne osobe koja se poput bljeska pojavila na kratko u mom životu i onda samo nestala. Natali je bila lutalica kao i Gorova i sećam se kako mi je pričala da joj je „Atlas“ promenio život. Mislim da mi je vreme da pročitam tu knjigu ponovo.

Elem, iako sve ovo nije bilo tako davno, ja sam ipak bila druga osoba – klinac je bio manji (a malo dete, mali problem), život mi je ipak izgledao koliko-toliko sređeno (e tu sam se grdno preračunala).

Za razliku od Strejdove koja je imala blizak odnos sa majkom o kojoj sa obožavanjem priča, moj odnos sa mojom majkom je do njenog poslednjeg  trenutka bio... pa zategnut nije najbolja reč ali ću se držati iste.

Posle smrti majke, Strejdova se raspada i kreće u avanturu pešačenja stazom Pacifička kresta što će za posledicu imati njeno duhovno ozdravljenje. A ispostaviće se kasnije – i moje, iako sam tu stazu prešla samo u svojoj glavi i duši.

Premotajte nekoliko godina unapred.

Moje dete raste, moja majka je posle gadne bolesti umrla a ja i pored silnog truda nisam uspela da uspostavim neki bliži odnos sa njom i posledice tog zategnutog odnosa prelivaće se i trovati i uništavati sve oko mene.

Radim noćnu smenu na poslu koji ne volim ali koji se lepo  plaća i vrtim kanale. Na HBO-u nailazim na fim „Divljina“ i Ris/Šeril u tom trenutku citira Emili Dikinson, nešto tipa „ako te snaga izda, prevaziđi snagu“ i ja se setim citata „ja sam žena sa rupom u srcu“ koji se poput crvene linije provlači kroz celu knjigu Strejdove.

I iskopam „Divljinu“ iz nekog kutka  plakara gde sam je ćušnula i otvorim i shvatim da je, uz „Dalvu“ Džima Harisona, ta knjiga jedina ispodvlačena knjiga u mojoj biblioteci. Ja knjige ne podvlačim. Ne pravim im uši. Ne ostavljam nikakve beleške po marginama. Jbte, čak ih i ne otvaram tako da se rascvetaju na tom delu. Knjige, kad zavšim sa njima, su kao iz knjižare. Vrlo ih čuvam i pazim.

„Divljina“ je bila sva ispodvlačena (istina, grafitnom olovkom), uz beleške na marginama, takođe grafitnom olovkom. Verovatno bi, da umem da crtam, tu bili i crteži.

Pročitala sam „Divljinu“ opet i ta rupa u mom srcu nije nestala, nije se čak ni smanjila, ali je nekako postala manje bolna. Manje šuplja. Manje optužujuća i osuđujuća.

Opisi prirode, iskrena isposvest o zastrašujućem padu u kaljugu, još iskrenija razmišljanja o svim pogrešnim odlukama i počinjenim greškama, priče o književnosti i citati popularne kulture, muzike, knjiga, i bezglava, beskrompromisna hrabrost i upornost – sve to čini ovu autobiografsku priču Strejdove toliko neverovatnom i moćnom. A Strejdova je, kao i majka joj, opasan zmaj od žene. Neko kome se mora skinuti kapa.

Nije „Divljina“ najbolja knjiga na svetu. Nije ni najsavršenija. Tehnički, mogu da joj nađem milion i jednu zamerku. Ali je brutalno iskrena i duboko ljudska.

I dirnula je neku tačku u mojoj šupljini u srcu. I naterala me da razmislim o svojim greškama i odlukama i očekivanjima. Da se iskreno i duboko zamislim i zapitam. Da sročim neke od svojih želja i nadanja i strahova. Da nađem snage i hrabrosti da produžim dalje jer nikada, nikada, nikada neću odustati (da parafraziram debelog Čerčila)

Za svaku knjigu postoji pravo vreme. Pročitajte je prerano ili prekasno i ona vas neće isceliti. „Divljinu“ sam pročitala dva puta i tek iz drugog puta sam joj dopustila da me malo zaleči. Film sam pogledala jednom i divan je, predivan. Ali je knjiga još moćnija.  Zajedno su lekovito i osnažujuće iskustvo.

 

                                                                                                           K.

Photo: Samantha Levang via Wikimedia Commons