ZMAJ KNJIGA

Nešto za kraj godine

Čudo jedno kako neke stvari ispadnu. Kada sam sela da pišem, planirala sam da pišem o dugo očekivanom „Jaru“ Drine Steinberg.  Jako mi se dopao „Jar“ - iako sam čekala jebenih devet meseci da se jebena knjiga konačno jebote pojavi.

Šalu na stranu, mislim da mi se „Jar“ dopao čak i više od „Bejle“, a ta knjiga mi se mnogo dopala i pored gunđavih zamerki na količinu psovki. Steinberg ume da ispriča priču i prenese često zbrkana osećanja zaljubljenosti, poricanja, besa, očaja, sreće, euforije. I njeni slovenski bogovi su vrlo „ljudski“ u svojim nesavršenostima i tako beskrajno zabavni.

Sve u svemu, Steinberg je pisac koga treba pratiti. Originalana

pripovedačica koja vas poput Šeherezade  mami i još dublje uvlači u svoj čarobni svet slovenskih bogova, ljubavnih priča i magije. U hladne zimske dane seksi Bejla i još seksiji Jar će vam apsolutno savršeno leći.

No, pošto smo Brana i ja nepravedno zapostavile našeg Zmaja zatrpane drugim obavezama, a u tom dugom periodu hibernacije, obe smo pročitale mnogo, mnogo knjiga, htela bih da kratko pomenem još nekoliko naslova – taman na vreme za novogodišnje/božićne praznike (živim za dan kada ćemo konačno prihvatiti nešto normalno sa Zapada i akcenat staviti na Božić a ne na Novu godinu koja je, iskreni da budemo, najsmaračkiji praznik ikad. I da, znam da bi za to trebalo da se prebacimo na „novi“ kalendar i nemam apsolutno ništa protiv ali to sad nije tema).

Elem, holivudska glumica i oskarovka Ris Viderspun je pre nekog vremena osnovala svoj čitalački klub. U razloge osnivanja ne ulazim – kapiram da je odlučila da iskoristi svoju ljubav prema čitanju da pronađe neke projekte koje će producirati, a možda je i jednostavno, kao Brana i ja, želela da sa drugima podeli zanimljive naslove koje joj padnu pod ruku.

Bilo kako bilo, premeštajući gomile knjiga sa jedne na drugu stranu stana shvatila sam da sam u relativno kratkom roku pročitala nekoliko naslova sa njene liste preporuka i, moram priznati, bilo mi je vrlo milo što nam se ukusi poklapaju.

„Tamo gde rakovi pevaju“ Delije Ovens (Vulkan) me je kupila sa naslovnom stranom devojčice koja vesla u suton u nekoj vukojebini američkog juga – Luizijani ili, u ovom slučaju, Severnoj Karolini (inače omiljenoj destinaciji najljigaviljeg pisca ljubića bez seksa ikada – Nikolasa Sparksa).

„Tamo gde rakovi pevaju“ je oda lepoti i moći prirode. Devojčica Kaja odrasta sama u kolibi u močvari. Majka, braća i sestre su je napustili a ubrzo je ostavlja i otac – gnevna i surova pijandura. Kaja odrasta krstereći svojim čamcem kroz lagume i šaš, osluškujući drveće i životinje, prateći ritmove prirode.

Oni romantični među vama koji misle da je povratak prirodi nešto “ono, kao baš super” možda neće lako prihvatiti… pa sociopatsku crtu Kaje ali, kad malo bolje razmislite, neko ko je odrastao kao zver u šumi i koji živi po pravilima prirode i ne može da izraste u društveno prilagođenu osobu.

U svakom slučaju, davno je bilo kada me je neka knjiga toliko dirnula.

I dok je Kaju napustila majka, “Na sve strane mali požari” Selest Ing su, pa, triler o majčinskoj ljubavi, ali i adolescentskoj ljubavi i opsenutošću u stilu “šta će komšije reći” i “koliko ću lajkova dobiti”.

U mali, napredni gradić u blizini Klivlenda dolazi umetnica i samohrana majka sa ćerkom Perl. Njih dve će žestoko uzdrmati i rastresti naizgled savršeni život Elene Ričardson (koju, btw, Viderspun glumi u seriji snimljenoj prema ovom romanu) i njene porodice i na sve strane popaliti male požare.

Ubacite u to i pitanje identiteta, prividno savršenstvo, političku (ne)korektnost i dobijate odličan, intrigantan roman koji će vas naterati da razmislite malo o svom životu, strahovima i foliranjima (a realno, svi se foliramo u manjoj ili većoj meri).

Možda najmanje dobar ali meni nekako simpatičan roman – možda zato što je ljubićm smešten na meni uvek interesantnu Kubu je „Vidimo se u Havani“ Šanel Klinton (Vulkan). Previše istorije i predavanja a premalo seksa za moj ukus, ali božemoj, nije ni to loše.

I za kraj nešto što R.V. nije preporučivala ali je to knjiga koja je preoblikovala moje poimanje sveta. Tu knjigu je moj tata čitao jednog dalekog leta kada smo nas dvoje bili na moru – jednog od retkih leta koje nisam provela komplet provela kod tetke, nego nekoliko dana i na moru.

Ja sam je pročitala nešto kasnije, kada sam bila dovoljno velika da skapiram neke stvari. U pitanju je fantastična knjga Dija Brauna „Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“  (Laguna).

Za one koje ne znaju, Ranjeno koleno je mesto gde je „slavna“ američka konjica masakrirala Lakota Indijance, mahom žene i decu.

Di Braun, istoričar i bibliotekar, je na samom vrhuncu rata u Vijetnamu napisao istoriju osvajanja američkog zapada viđenu očima starosedelaca – Indijanaca.

Kao neko ko je odrastao gledajući i voleći vesterne – „Tragači“ Džona Forda su, bez premca, moj najomiljeniji film uvek i zauvek, čitajući Bluberija i Zena Greja i Kupera, Indijanci su uvek bili tema koja me je interesovala. Na kraju krajeva, Unkas je dugo vremena bio moj idealni „dečko“.

Ali sam uvek istoriji i pričama o Indijancima prilazila iz ugla belaca, ne udubljujući se previše u ono što sam naslućivala ali pred čim sam zatvarala oči jer ne može jedan Džon Vejn da ubije nedužnog „crvenokošca“, makar on bio zao kao Sikatris, a Amerikanci ne mogu da budu toliko loši kad su svetu dali toliko mnogo (pop) kulture na kojoj sam odrasla.

A onda sam pročitala Braunov bestseler i to je bio kraj. Ova knjiga će vam slomiti srce.

Mi (Srbi) volimo Indijance. Valjda se poistovećujemo sa njihovim stradanjima ali smo milijardu puta veći divljaci od njih kada je reč o našoj zemlji, jeziku, verovanjima i običajima.  A divljaci i varvari u Braunovoj knjizi nisu Indijanci. Sva ta varvarstva i divljaštva oni su pokupili od „civilizovanih“ belaca.

„Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“ se pojavio u trenutku jačanja pokreta za prava Indijanaca u SAD, u momentu kada su oni pokušali da sačuvaju ono malo pustara koje su im „velikodušno“ date, kada su pokušavali da povrate dostojanstvo, sačuvaju svoj jezik i običaje.

Nije ispalo baš kako su se nadali, a taj odvratni, snishodljivi, prepotentni stav američka vlada i dalje gaji prema njima – sada se natežu oko gasovoda koji treba da ide preko indijanskog rezervata Stending Rok. Kao što su ih i ranije proterivali sa nekog jalovog parčeta zemlje koji bi im dali, čim bi na njemu otkrili nešto što im vredi, tako ih belci i sada ignorišu i preskaču jer, zaboga, u pitanju su gas i nafta – krv i kiseonik američkog društva. Toliko od zemlje hrabrih i slobodnih.

Braunova knjiga je neka vrsta izvinjenja u ime svih nas koji ne mislimo da druga boja kože ili drugačiji jezik ili verovanja znače da su ti ljudi divljaci. To je pismeno svedočanstvo usmene istorije naroda i sveta koji je skoro pa nestao.

I za kraj – dve knjige za klince.

Prva je roman Ota Oltvanjia „Kako sam postao detektiv“ (Laguna).

Moram da priznam da mi je beskrajno simpatično kako roditeljstvo menja ljude (to se odnosi samo na druge, kod mene mi uopšte nije simpatično) i od jednog vrsnog žanrovca i triler/horor/saspens majstora napravi predivnog pisca za decu.

A da budemo iskreni, pisati za decu je žešće komplikovano i teško i retki su oni koji to umeju da rade. Oltvanji ume jer je njegov „detektiv“ Teo divan, predivan. A avanture sa superfantastičnom tetkom (jer kakve drugačije tetke mogu da budu?) su savršena zabava prepuna likova koje prepoznajemo, situacija u kojima se često nađemo i mnogo smeha i nežnosti. Apsolutna preporuka za čitanje pred spavanje i malo kvalitetnog vremena sa detetom!

Drugi roman za klince, mada sam ja iskreno uživala u njemu a odavno nisam klinka je „Ledeni zmaj“ Džoržda Martina (Laguna).

Matori Martin očigledno nikad neće završiti Igru prestola, a posle onog užasa od poslednje sezone serije i ne mogu da ga krivim, pa se bacio na pisanje drugih stvari. Valjda se i on smorio idiotskim raspletom.

I tako nam je u knjižare, taman na vreme za zimski raspust, stigla predivno ilustrovana priča o devojčici i njenom zmaju. Ilustracije Luisa Roja su pravi dragulj i ono što ovu malu knjigu čini toliko divnom. Priča kao priča je bajka o odrastanju ali ilustracije...  Rojin zmaj je pravi zmaj – ne vižljasti gušter sa krilima, već zmaj – Šmaug zmaj, Denerisini zmajevi zmaj. Zmaj iz vaše mašte, onaj kakav u dubini duše znate kako treba da izgleda ali ne umete da objasnite. Ni mršav ni debeo, moćan i zastrašujuć i prelep u toj okrutnosti.  A dirljivo prijateljstvo njega i snežnog deteta je... pa vanvremensko.

Ove godine se nismo dovoljno družili – život ume da se umeša i u najbolje skovane planove. Ali plan nam je da sledeće godine budemo bolje. I bićemo bolje!

Do tada, čitajte knjige. Poklonite nekome knjigu. Poklonite sebi knjigu i nekoliko sati mira i tišine i bekstva u neke drugačije svetove. Isplatiće vam se.

Vole vas Brana i Ksenija

 

                                                                                                       K.

Photo by Pixabay

Ove godine se nismo dovoljno družili – život ume da se umeša i u najbolje skovane planove. Ali plan nam je da sledeće godine budemo bolje. I bićemo bolje! Do tada, čitajte knjige. Poklonite nekome knjigu. Poklonite sebi knjigu i nekoliko sati mira i tišine i bekstva u neke drugačije svetove. Isplatiće vam se.