„Ne mogu da verujem da mi je trebalo 40 godina da uzmem da ga čitam“. Upravo ovom rečenicom sam završila čitanje „Lisine priče“ Stivena Kinga.  Naravno da sam čula za Kinga i da sam znala gomilu njegovih knjiga ali ga nikada nisam čitala. Jednostvno mi nikada nije dolazio pod ruku a i kada bih pomislila da bih možda mogla da nešto njegovo uzmem i pročitam, nekako nisam bila raspoložena jer sam ga uvek vezivala za horor - žanr koji preterano ne volim.  Molim da se notira - zombije i vampire volem, ali priče gde ću sve vreme sedeti sa grčem u stomaku, čekajući da nešto užasno iskoči iz mraka, ne volem nikako.

Onda se relativno skoro nekoliko stvari poklopilo i ja sam „progledala“ i uvidela

o-koliko-sam-samo-pogrešila. Najpre sam ponovo gledala Kinga u kameo ulozi u mojoj omiljenoj TV seriji „Sinovi anarhije“ i uživala, ali potpuno uživala u njegovom „čistaču“ pored koga čak i najveće psihopate serije izgledaju kao mačići.

Ubrzo potom sam pričala sa meni vrlo dragim piscem DT čije mišljenje i književni ukus veoma cenim i poštujem koji mi je doneo The Long Walk, roman koji je King objavio pod pseudonimom Ričard Bahman i koji me je potpuno, totalno, načisto oduševio. Apsolutno sam ostala zabezeknuta i puna strahopoštovanja prema čoveku koji je priču o dečacima - učesnicima užasnog takmičena u hodanju u distopijskoj Americi, napisao tako da se čita i kao filozofska rasprava o životu i mladosti i smrti i prolaznosti i kao nauzbudljiviji triler i kao krvava bajka za odrasle. U rukama nekog lošijeg pisca ovo bi bilo dosadno, mučno proseravanje. King je majstor. A ovo je njegov prvi roman, koji je pisao još kao brucoš. Znam da sam svima danima pričala o knjizi, potpuno opčinjena i fascinirana njome.

Naravno da sam odmah potom otrčala do Vulkana u potrazi za još nekom Kingovom knjigom. I svesno sam izbegavala  njegove kultne romane i odlučila se za „Lisinu priču“ koja me je opet čekala mesecima jer nikako nije stizala na red od nekih drugih stvari. Ne znajući zašto, spakovala sam je u kesu prepunu knjiga za more gde je opet čekala i čekala, povremeno se misteriozno pojavljujući na se početku gomile za čitanje i nestajući i pojavljujući se i nestajući. Sve dok je nisam uzela i pročitala prvu rečenicu.

Dva dana sam je nosila svuda sa sobom, po plaži, po kafanama, u kolima psujući naglas i u sebi svakoga ko bi mi se obratio dok sam je čitala i čitala istovremeno opčinjena i užasnuta pričom o braku, porodičnim vezama i tajnama. Knjiga me je učinila toliko nervoznom i naelektrisanom i usplahirenom da sam danima pošto sam je odložila tražila dugog dečaka u krivini čaše i uglu ogledala. Ne mogu da verujem da mi je toliko trebalo da uzmem da čitam Kinga!

I sada planiram povratak kući i uzimanje nove knjige koja će, kako mi se čini, opet čekati savršeni trenutak da me prizove i zarobi i potpuno pomeri.

                                  

                                                                                                  K.

Foto: MJ