ZMAJ KNJIGA

Marli i ja - ljubavno pismo psima i njihovim ljudima

Već skoro godinu dana naša bučna porodica i haotična porodica bogatija je za još jednog člana. Dečaka, naravno, jer koliko god želela da imam sapatnicu u bilo kom obliku, taj film jednostavno neću gledati. Elem,  M i ja smo pokupili Zigomara Labradorikusa Zajebantikusa  (to vam je skraćeni, tepajući oblik njegovog imena - Zigi Stardast ali može i Marli,  zavisno od vašeg muzičkog ukusa) na moj rođendan u jednom malom mestu blizu Pančeva. Bio je najdeblji, najveći i sa ožiljkom na nosu. Imao je mesec i po dana i bio je jedva nešto veći i teži od slavskog kolača. Danas on i ja vodimo bespoštednu, nemilosrdnu borbu oko fotelje i neretko sam prinuđena da se hvatam za banderu da ne bih odletela za njim dok juri - list,

cvet, novine, kesu, dete, mali kevtavi izgovor za kuče, pudlice, normalne pse,  ljude, automobile, trolebuse, golubove, hranu, đubre...you name it.

Iako je Zigi uzet kao poklon klincu, oboje smo znali da će zapravo to biti naš pas i  radovali smo se tome. Moj pakleni plan (a sigurna sam da je i M imao sličan) je bio da Zigi zapravo bude moj pas (na kraju krajeva, pas ima jednog gazdu a ja sam Gazdarica sa velikim G) jer sam uvek maštala da imam velikog psa sa kojim mogu da zujim po gradu i koji će me dostojanstveno pratiti pušten sa lanca.

E pa…Zigi jeste moj pas i zujimo po gradu ali to uglavnom izgleda ovako: Fuj to Zigi! Ne! Ne! Ne!!!! Aman bre magarče rekla sam NE!!! (praćeno cimanjem ogrlice i vučenjem preko ramena 30 kila teškog psa koji se opire svim silama) Stani! STANI!!! (dok kidiše na list i cima me toliko da me zubi bole).  Ne vuci! NE VUCI!!!! NEEEEEE…..!!!!!!! O iznenadnom zaustavljanju nasred ulice da se napravi važan pred pudlicama koje mu dolaze u susret i koje ga apsolutno ne konstatuju, oduševljenom zaranjanju glave u svaku fontanu koju vidi, ušmrkavanju kokica i pokušajima da sažvaće ama baš svaku granu neću ni da pričam.

Volim pse i kada sam bila klinka moji su mi konačno, nekako (keva se bojala kučića i bila je muka živa naterati je da pristane i popusti) nabavili psa. Nije to bio veliki, crni pas kavog sam želela (labradori i njufaundlenderi su mi bili na vrhu liste) već maleno smešno štenče srebrnasto crnog šnaucera koga sam nazvala Alf (po Tolkinovom kovaču iz Velikog Vutona, ne čudovištu sa Melmaka, čisto da se zna). Koliko je Zigi bio najveći u leglu, toliko je Alf bio najmanji a sve u pokušaju da se moja keva nekako privoli i dopusti mi da ga uzmem.

Alfonso sasvim sigurno nije bio ni najlepši i najpametniji pas na svetu, ali je bio moja prva bezuslovna ljubav. Prošlo je 10 godina od kada smo ga uspavali i dan danas se sećam njegovih okica, i kakva mu je dlaka bila na dodir (nije neka, odmah da vam kažem) i koliko mu je vlažan i hladan bio nosić, i njegove težine kada se sklupča iza mojih kolena i teško uzdahne pre nego što zaspi i kako su mu caktale kandžice po parketu i kako je smešno lajao i mrdao celu guzu umesto repa koji smo zbog kretenskih pravila koja su sada konačno ukinuta morali da mu skratimo.

Alfić je proživeo lep život - 13 relativno udobnih godina ali ni sada ne mogu sebi da oprostim što sam ga namučila dva dana da poživi duže u nadi da će se čudo desiti i da će se oporaviti. O njegovom kraju ne mogu i neću da pričam jer me srce zaboli svaki put kada se setim kako je ogromno, lajavo srce naše porodice stalo u jednu običnu kutiju od cipela, umotano u mekani, starinski peškir sa ružama.

Nekako u to vreme se pojavila knjiga “Marli i ja” Džona Grogana i svi su pričali o njoj ali ja jednostavno nisam imala srca i snage da je čitam jer sam znala da će kraj biti kakav kraj i treba da bude. Premotajte sad deset godina napred i meni u ruke (zato što knjige znaju kada treba da se pojave) stiže “Marli i ja” uz komentar ostalih kučkara u parku da je Zigi isti Marli. Aj da vidimo...

U pitanju je priča o porodičnom psu Marliju koji je, igrom slučaja labrador kao i Zigomar, ali bi realno mogao da bude bilo koji pas. Marli je najnemirniji, najnedresiraniji, najsmešniji, najblesaviji  pas na svetu i čitajući knjigu smejala sam se na sav glas, onako iskreno iz stomaka i otvorenih usta. Smejala sam se toliko da su me mišići zaboleli i da sam više puta morala da čučnem da se ne bih upiškila. A onda sam na kraju plakala ko kiša i pokušavala da zagrlim Zigija koji se opirao kako samo jedan 9-mesečni kreten od šteneta može, grickajući i upirući šapama i pokušavajući da mi pregrize narukvice i očisti uši i lizne i natera da se gurkamo i natežemo i igramo.

I Zigi jeste Marli. Kao što je i Alf Marli. Verovatno je svaki od vlasnika pasa pronašao svog psa makar u nekoj situaciji u knjizi. I upravo to i jeste draž ove knjige, što je ona posveta i naklon kučkarima, jednoj specifičnoj ljudskoj feli i ljubavno pismo psima svih oblika koji nam pružaju toliku bespogovornu, bezgraničnu, bezuslovnu ljubav i poverenje i koji nam na obogaćuju život (i stanjuju novčanik budući da je Zigijev bilans do sada - jedan tepih izgrižen po dijagonali tako da nikako ne može da se sakrije da mu fale ćoškovi, dovratak, desetak jastuka i jastučića, dve knjige, xy čarapa, dve fotelje od kojih jedna skroz, 3 para papuča, ćebe...).

“Marli i ja” je, naravno, rasprodat jer Vulkan (nekadašnji Mono&Manjana) na žalost nema običaj da radi reprint rasprodatih knjiga - verovatno im se ne isplati, ali ga potražite u nekim manjim knjižarama, bibliotekama, kod prijatelja... Pošto je bio toliko popularan, možda ga čak imate u biblioteci, ćušnutog u neki ćošak. Voleli pse ili ne, bili kučkar ili ne, uživaćete. Smejaćete se na sav glas. I osećaćete se mnogo bolje posle čitanja.

Da me ne shvatite pogrešno, ovo je pravi bestseler. Pisan laganim stilom višegodišnjeg kolumniste koji zna publiku za koju piše i pisan ciljano da izazove određene emocije i reakcije, zašećeren kao najgora šećerna vuna i potpuno u fazonu Holmarkovih božićnih filmova (postoji i film - holivudski - koji je ok ako možete da svarite Dženifer Aniston i Ovena Vilsona) ali je svejedno “Marli i ja” vredan čitanja jer čak i ako namerno izaziva određena osećanja, ta osećanja su sjajna.

 

                                                                                                  K.

Ilustracija: Plakat za film