ZMAJ KNJIGA

Pisci rok istorije

Dok sam odrastala muzika me nikada nije preterano interesovala. Uvek je nesto moralo da „drnda“ u pozadini, ali je to „drndanje“ uvek bilo birano - bluz i rokenrol, više strana nego domaća muzika - iako se nikada nisam previše udubljivala u to šta slušam. Nikada nisam umela da sednem i preslušam album od početka do kraja, da tražim skriveno značenje u stihovima. Muziku sam jednostavno osećala i ona je bila soundtrak mog života ali ne i njegov bitan deo, koliko su, na primer, bile knjige i filmovi. Sa izuzetkom nekoliko muzičara/bendova čiju sam kompletnu diskografiju znala i volela - Dženis Džoplin, The Cranberries i EKV.

Isto tako, novinarstvo kao profesija mi nikada nije bilo interesantno. U novinarstvo

sam uletela slučajno (i to još agencijsko što je posebna forma novinarstva, vrlo adiktivna, vrlo dinamična i vrlo anonimna) i godinama pratila politiku ali i sport i ekonomiju -  sve osim kulture koja me je jedino interesovala. Novinarstvo je u vreme kada sam ja počela njime da se bavim (pre 20-ak godina) već počelo da propada i spada na nivo prepisivača i poslušnika. Ja sam još imala sreće da radim sa ljudima koji su bili neko i nešto u svom poslu i gutala sam sve što su mi govorili i šta su pisali i pričali. Najviše sam, međutim, cenila dvojicu novinara sa kojima nisam radila i koji su se bavili temom koja mi nije bila od preterane pomoći prilikom izveštavanja o posetama stranih zvaničnika - muzikom, ali sam njihove tekstove gutala više nego bilo čije druge i sa pažnjom pratila i trudila se da naučim iz njih i imitiram ih.

U pitanju su dvojica različitih ali predivnih ljudi - Ivan Ivačković i Dušan Vesić.

Ivačkovića sam upoznala kada je objavio kapitalnu knjigu o istoriji jugoslovenske muzike od Tita naovamo - Kako smo propevali. Ivačković je sa pravom za ovu knjigu dobio Nagradu „Desimir Tošić“ za publicističku knjigu godine. U pitanju je predivna knjiga o Jugoslaviji i njenoj muzici. Udženik iz snova na temu preplitanja muzike i politike i istorijskih i društvenih dešavanja. Novinarski tačan i precizan i pun poetike koja je inače karakteristična za Ivačkovićeve tekstove.

Nešto kasnije Ivačković je objavio meni izuzetno dragu knjigu Pisma iz Tajnog grada, neku vrstu dnevnika koji je vodio od 1996. do danas. Priče skockane na stranu i po do dve, često uz foto ilustraciju, su iskreno iznete priče o muzici pre svega, ali i zabludama i nostalgiji, kritike koncerata, ironične opaske na ljude i vreme, tekstovi o zemlji koje nema i muzici koja je za mnoge mrtva - rokenrolu. Znam da sam sa oduševljenjem pričala svima o ovoj knjizi i te godine sam je poklanjala svima kojima sam mislila da će značiti. A moram da priznam i da mi je bilo milo što smo gospodin Ivačković (imam silnu potrebu da naglasim da je Ivačković zaista pravi Gospodin sa velikim G) i ja delili neke stavove i mišljenja, s tim što ih je on sročio mnogo bolje nego što bih ja ikada uspela. Ako se dokopate knjige - nikako nemojte propustiti priče Miris grada i Plen iz komisiona - meni njegove najdraže.

Za razliku od poetičnog, finog i blažeg Ivačkovića, Dušan Vesić je žešći, direktniji, brži, glasniji - pravi rok novinar. Kao što je i Ivačković savršen rok novinar i muzičar, tako je i Vesić je fin i pristojan i Gospodin ali drugačijeg kova.

Sa njim sam se upoznala kada je objavio knjigu o Bijelom dugmetu - Šta bi dao da si na mom mjestu. Kakva knjiga! Bend nikada nisam previše volela, ta vrsta narodnjačkog rokenrola mi nije odgovarala, iako sam volela onaj album sa Tifom - njegov glas mi se uvek dopadao (čitajući knjigu sam saznala koliko je truda uloženo da on zvuči tako kako zvuči). Ali knjiga - knjiga je odlična. Sve što vas interesuje o jednom od verovatno najvećih bendova Jugoslavije, bez gadosti i jeftinih trikova da se podstakne prodaja. Publicistika u najboljem smislu te reči.

Sećam se da smo još tada Vesić i ja pričali o EKV i dokumentarcu koji je snimio sa Sandrom Rančić  Kao da je bilo nekad, koji sam samo jednom uspela da pogledam na RTS-u, što je sramota, s obzirom da im je prajm tajm posvećen milionitim reprizama Boljeg života i Srećnih ljudi (o ovim nesrećnim Nemanjićima neću ni slovce više da napišem), a postoji i RTS 3, kanal posvećen isključivo kulturi. A EKV je jedan od najpozntijih rok sastava bivše Jugoslavije, muzika jedne generacije i jednog vremena. Kultura, bre, u ovoj nekulturnoj zemlji i gradu.

Kasnije se u jednom dobrom i kvalitetnom magazinu pojavio bolno loš i na sve načine pogrešan i neprofesionalan tekst o Margiti Stefanović. U tom trenutku sam pomisila kako nam fali priča o Magi, kako smo joj ostali svi dužni jedno izvinjenje što je ipak bila skrajnuta, nedovoljno priznata, što su  svima bila puna usta nje i EKV-a, a kada je trebalo pomoći onda ih nigde nije bilo. Kako se ovaj grad, ovaj moj Beograd, užasno poneo prema njoj, ali i svima onima koji su bili drugačiji, bolji, finiji, tananiji.

 I onda se pojavljuje Magi: Kao da je bila nekad. I Vesić u punom zamahu - hirurški precizan, direktan, nežan kad treba, oštar kad treba, uz gomilu argumenata i dokaza i priča o EKV-u i Magi i Milanu i Beogradu i Jugoslaviji. I muzici, uvek muzici.

Magi je umrla 18. septembra, dan pre mog rođendana i sećam se koliko sam se kajala te noći što se nisam upoznala sa njom, a mogla sam. Bilo me je sramota. Što je bila u ne-stanju, što sam videla jednu tako talentovanu, lepu, tananu, magičnu osobu u takvom stanju, što nisam znala kako bih joj rekla koliko mi je njena muzika značila i što ona to tada ne bi čula…jednostavno me je bilo sramota mene, nas i nje.

EKV nisam slušala 15 godina. Svesno sam prestala da ih slušam. Sa odlaskom Margite, otišla je i jedna era i jedan grad koje sam beskrajno volela. Vesićeva knjiga je vraćanje duga tom vremenu, toj muzici i tim ljudima. Mislim da bih sad opet mogla da im se vratim.
                          

                                                                                      K.