ZMAJ KNJIGA

Arundati Roj - Ministarstvo neizmerne sreće


Zvezdano nebo koje se ogleda u barici dečje mokraće

Arundati Roj sam prvi put čitala pre dvadesetak godina. Na njen prvenac Bog malih stvari naišla sam na Sajmu knjiga. Nešto u naslovu knjige, u malom formatu u izdanju Plavog jahača me je privuklo. Verovatno to što je ta izdavačka kuća objavljivala samo spisateljice, jer sam tada bila sva u feminističkim pričama i osnaživanju žena i svim ostalim, za jednu (hm, aj da kažem stariju) tinejdžerku važnim pitanjima. Mada, mislim da svaka knjiga nađe svog čitaoca, a ova nije našla mene nego moju majku, koja je uvek volela te mračne i mučne priče. Kupljena je njoj za poklon i sećam se da ju je pročitala za jedno popodne, jer nije

umela drugačije da čita nego da ostavi sve, sedne i sljušti knjigu za jedan dan. Ja sam drugačija - iako nestrpljiva po prirodi i sve u životu vrlo halapljivo gutam, knjige umem i volim da gustiram i razvlačim i radujem se vremenu koje ću provesti sa njima.

U svakom slučaju, to je bilo vreme kada sam pokušavala da budem prijatelj sa mojom majkom i da je razumem i da pokušam da nju nateram da razume mene, pa sam se uhvatila knjige da vidim šta je to u njoj što je nateralo moju kevu (ovaj izraz nikad nije volela ali ja jesam i koristila sam ga samo da bih je nervirala) da ostavi sve, pa čak i cigare i kafu, i nestane u mirisima i ukusima i bojama Indije 1950-ih i 1960-ih.

Postoji vreme kada neke knjige treba da se čitaju i, bar je kod mene uvek bilo tako, ako se knjiga pročita prerano ili prekasno ona uvek nekako bude upropašćena i neshvaćena. To je bio slučaj sa mnom i Bogom malih stvari. Da li zato što sam ja tada (a i sada) čitala fantastiku i stripove i istorijske romane i više volela akcije od nekih teških drama ili zato što se ta knjiga toliko dopala mojoj majci, tek Bog malih stvari mi je ostao u sećanju kao nešto lepljivo i prljavo i slatkasto-trulog mirisa.

Dvadeset godina kasnije i u rukama mi je nov, tek drugi roman ove indijske autorke - Ministarstvo neizmerne sreće, ovoga puta u izdanju Lagune. Sada sam starija i iskusnija, književni ukus mi se malo promenio, a i upoznata sam sa time ko je i šta radi Arundati Roj i veoma je cenim zbog političkog aktivizma i smelosti i hrabrosti da se bori za ono u šta veruje, ali i dalje ono lepljivo sećanje na zabranjenu ljubav dvoje ljudi iz različitih kasti u Indiji 60-ih, na zlostavljanje dečaka u bioskopu nikako da mi nestane iz glave.

No, posao je posao i knjiga se mora pročitati. Odlučna da ne izgubim više od jednog dana na nešto što će verovatno biti isto tako mučno i tegobno, počinjem da čitam...i shvatam da sam se potpuno upecala.

Ministarstvo neizmerne sreće, kažu kritičari i ljudi verziraniji od mene za pitanja književne kritike, je lošiji roman od Boga malih stvari. Blago razočaranje posle 20 godina čekanja na drugu knjigu dobitnice Bukerove nagrade, previše politički, previše razgranat, prepun aluzija i simbola i ideja i stavova autorke.

Verovatno je sve to tačno ali je meni ova priča o Indiji u poslednjih pola veka viđena očima dve neobične junakinje - Andžum, hidžri (hermafrodita) iz Delhija i Tilo,  studentkinje arhitekture čija životna priča veoma liči na poreklo A.Roj i koja odlazi u Kašmir u potrazi za dugogodišnjim prijateljem i povremenim ljubavnikom Musom, predivna.

Ministarstvo neizmerne sreće je politička bajka za odrasle, prepuna zvukova i mirisa i ukusa Indije, otelotvorenih u brojnim živopisnim sporednim likovima i ispričana glasovima dve neobične, veće od života, junakinje. I ta Indija nije ona lepa, osunčana, živopisna Indija iz filmova Mire Nair i Kiplingovih priča. A ne, Indija Arundati Roj smrdi i lepljiva je i vrela je i puna predrasuda i mržnje i krvi i ubistava i smrti i gladi i đubreta i korupcije. Ali nikada bez nade i hrabrosti i lepote koja se tako savršeno čita u ovoj rečenici na samom kraju romana:
„Piškila je ne skidajući pogled s majke, pa se onda natrći diveći se noćnom nebu, zvezdama i hiljadu godina starom gradu što se ogledao u barici koju je upravo napravila“.

Moja majka je umrla a da nije stigla da pročita ovu (ni mnoge druge) knjige. Volela bih da mislim da bismo se možda složile oko ove i da bi nam se možda, bar na to jedno popodne, ukusi i stavovi poklopili. Možda.
                                                                                                                                K.

Ilustracija: Pixabay

Piškila je ne skidajući pogled s majke, pa se onda natrći diveći se noćnom nebu, zvezdama i hiljadu godina starom gradu što se ogledao u barici koju je upravo napravila.